Један од најосетљивијих корака у озбиљној реформи образовања јесте учинити да радно место у школи није доживотно, већ да зависи од лако проверљивих и видљивих резултата рада. Рекао је то у интервјуу за “Глас Српске” директор Истраживачке станице “Петница” Вигор Мајић.
Колико ђаци у основним и средњим школама у Србији и региону добијају квалитетно знање?
Одавно је у образовним круговима схваћено да знање није само количина чињеница – бројева, формула, назива и дефиниција, већ и сам начин размишљања ученика, стицање неких вештина као што су комуницирање, организовање, систематски приступ решавању разних проблема, али и развој ставова према одређеним питањима као што је, на пример, здравље, еколошки проблеми, друштвени процеси, историјске теме и слично.
У чему оскудевају образовни системи?
Наш школски систем не оскудева у количини чињеница које се нуде младима, но ови други елементи су занемарени, а они чине суштину функционалног знања.
Чињенице се лако и брзо забораве, док се вештине, ставови и технике мишљења задржавају за цео живот чинећи појединце способним да се суоче са новим врстама проблема и изазова. Ту је основна слабост нашег система и ту постоје константни отпори променама, јер је наставницима и ауторима наставних програма и уџбеника неупоредиво лакше да се баве скупом чињеница, ређањем стручних речи и формула, него да објашњавају принципе и идеје који стоје иза сваке научне области или теме. Нажалост, део отпора потиче и из универзитетских кругова који имају велики утицај на креаторе програма и на наставнике и то од људи који, бојим се, и сами имају веома површно формално знање без обзира на научна звања и позиције које заузимају.
Шта би требало да буде највише унапређено у образовном систему?
Први корак је најтежи и најболнији, а то је промена људи који годинама утичу на формулисање наставних програма и уџбеника. Имам утисак да већина њих једноставно не разуме како деца размишљају, није им јасно шта би то деца одређеног узраста требало да знају из неке области а шта не, не умеју да кључне идеје или принципе објасне једноставним језиком и добрим примерима.
Како повећати квалитет наставе?
Неупоредиво је боље и једноставније просто превести неки добар и проверен уџбеник физике, хемије, биологије, математике из неке развијене и озбиљне земље где се наставним програмима баве тимови врхунских стручњака и где су уџбеници изложени озбиљној конкуренцији и поштеним стручним анализама. Али за то је потребно имати храбрости и чврсто желети да се ствари помакну. Ја у својој канцеларији имам пример уџбеника највећег српског државног издавача уџбеника од пре пар година који садржи тако невероватне глупости, податке који су чиста измишљотина, да је несхватљиво како је тако нешто уопште доспело до деце. То ме стално подсећа да границе глупости дефинитивно не постоје, али и да је управо у просвети окупљено превише крајње неспособних људи који се вероватно никако не би успели запослити у било каквој озбиљној фирми или институцији. То је жалосно.
Да ли би ученици из школа излазили са бољим знањем када би наставници имали више иницијативе?
Свакако. Наставници морају имати више слободе да сами уобличавају одређене наставне садржаје. Но, да би у томе успели, морају и знати како да то ураде на најбољи начин, али и бити спремни да сносе последице ако су им ефекти рада слаби – рецимо, да добију отказ и да на њихово место дође неко други. Зато мислим да је један од најосетљивијих корака у озбиљној реформи образовања учинити да радно место у школи није доживотно, већ да зависи од лако проверљивих и видљивих резултата рада. Морамо увести озбиљну и живу конкуренцију у школство, да би се вратили прави мотиви у раду наставника, а прави мотиви су колико и каквог знања, разумевања, вештина и ставова ученик носи након похађања одређене фазе образовања. Данас доминирају потпуно супротни мотиви, а то је да се наставник не замери моћним родитељима, да не “таласа” много у колективу, да не ради преко минимума прописаних обавеза и да ствара слику да је све лепо и без проблема. Државна администрација такође мора смањити огроман терет најчешће непотребних административних обавеза наставника, дати већу самосталност школама, променити правилнике који су често сулуди и бесмислени, који спутавају сваку разумну иницијативу. Али, тако се враћамо на мој одговор на ваше претходно питање – потребно је прво променити људе, доста њих. Доста њих са којекаквим звањима, титулама и партијским, земљачким или каквим све не залеђинама, па тек онда размишљати о некој успешној реформи.
No comments:
Post a Comment