Шта је полуинтелектуалац?

Текст преузет из Политикиног забавника, који је објавио део текста из књиге “Један прилог за проучавање српског националног карактера”, под насловом “О интелектуалцу” Слободана Јовановића, српског историчара, књижевника, политичара Краљевине Југославије. Овај извод како ће вријеме доцније показати тачан је и након пола вијека од његовог настајања.
„Узимајући га у његовом најпотпунијем и најизразитијем виду, полуинтелектуалац је човјек који је уредно, па можда, чак, и с врло добрим успјехом свршио школу, али у погледу културног образовања и моралног васпитања није стекао скоро ништа.

Било услед његове урођене неспособности или због мана школског система, није добио подстрека за духовно саморазвијање. Он уопште духовне вриједности не разумије и не цијени. Све цијени према томе, колико шта доприноси успјеху у животу, а успјех узима у „чаршијском” смислу, дакле сасвим материјалистички. С осталим духовним вриједностима одбацује и моралну дисциплину, али не сасвим, јер прекршаји те дисциплине повлаче кривичну одговорност. Ипак и у моралном, као и у културном погледу, он је у основи остао примитивац. Неомекшан културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек. Школска диплома, као улазница у круг интелигенције, дала му је претјерано високо мишљење о себи самом.

У друштвеној утакмици тај дипломирани примитивац бори се без скрупула, а с пуним увјерењем да тражи само своје право које му је школа признала. Он потискује супарнике немилосрдно као да нису жива бића него материјалне препоне. Он је добар „лакташ” – израз који је продро у општу употребу једновремено с појавом полуинтелектуалаца.

Претпоставимо да се у њему пробудила политичка амбиција и да је успио постати министар. Тај положај могао је да уграби само кроз силно гурање и стрмоглаву јагму и зато ће сматрати да је то сада нешто „његово”. Из те своје тековине или боље рећи плена, гледаће да извуче што више личног ћара. Биће „корупционаш”, али неће бити сасвим свестан тога факта, толико ће му то изгледати природно и на свом месту. Један полуинтелектуалац, кад је чуо да се говори о његовој оставци, рекао је:

„Ко је луд, да се одваја од пуног чанка?!”

Њему је изгледало непојмљиво да се човјек не користи министарским положајем, као што би било непојмљиво да човјек крај пуног чанка остане гладан.

Политичка амбиција једног полуинтелектуалца заправо и није политичка. Она се састоји само у томе, да се човјек кроз политику обогати и да на високим положајима прогосподује. Он не зна ни за какве више и општије циљеве. Тек кад полуинтелектуалац избије на врхунац политичког успјеха, види се како је он морално закржљао. Поред полуинтелектуалца који је успио, постоји и полуинтелектуалац који није успио.

Већ прави интелектуалац, незапослен или запостављен, готов је опозиционар. Полуинтелектуалац у таквом положају тим је опаснији, што не зна ни за какве моралне обзире који би његово огорчење ублажавали. То није било случајно да су многи озлојеђени полуинтелектуалци отишли у комунисте.

Полуинтелектуалац је болесна друштвена појава, која је објелоданила две ствари:

1. Да је културни образац потребна допуна националног и политичког обрасца, што се нарочито осјећа онда када утицај та два обрасца престане да слаби;

2. Да школа која се ограничава на давање знања, без упоредног васпитавања карактера, није у стању да спријечи појаву таквог друштвеног типа као што је полуинтелектуалац.”

Преузето: http://politikin-zabavnik.rs/