Hе разликују транскрипцију од адаптације речи

Преузето са: http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/He-razlikuju-transkripciju-od-adaptacije-reci.sr.html

Циљ адаптације је што боље уклопити реч из страног језика у систем српског језика. То значи да је у неким случајевима чак пожељно одступити од тачног изговора речи у страном језику

Веома сам разочарана што ових дана сви дебатују о томе треба ли говорити и писати „Етихад“ или „Итихад“, сем стручњака за српски језик, и што у тим дебатама нема ваљане лингвистичке аргументације.

Професори са катедара за стране језике не праве разлику између појмова „транскрипција речи“ и „адаптација речи“. Транскрипција представљаверодостојно фонетско бележење речи неког језика (онако како се изговара). Адаптација представља прилагођавање речи неког језика фонетском, морфолошком и графијском систему српског језика.

Када би ово наши лингвисти имали у виду, знали би да транскрипцијски лик al-Ittihād сам по себи не значи ништа, јер ми не желимо да изговарамо реч на арапском језику, већ да је адаптирамо (прилагодимо) систему српског језика. Циљ адаптације јесте што боље уклопити реч из страног језика у систем српског језика. То значи да је у неким случајевима чак пожељно одступити од тачног изговора речи у страном језику. На пример, из енглеског језика нам је стигла реч „аеробик“. Свима је јасно да се формант „аеро-” не изговара тако у енглеском језику, али смо одлучили да реч тако адаптирамо јер се префиксоид „аеро-” одомаћио у том облику захваљујући речима које смо преузимали из грчког језика. Треба ли поменути и то да смо главни град Италије адаптирали као Рим, иако се он изворно пише и изговара Roma?

Проблем је и у томе што наши лингвисти не праве разлику између термина „изворни језик“ и „језик посредник“ приликом адаптације речи. Облик стране речи који треба адаптирати може потицати и из изворног језика и из језика посредника (језик преко којег долазимо у контакт са речју неког другог језика). Адаптација не може бити „боља“ или „гора“, „тачна“ или „нетачна“ у зависности од тога да ли смо реч адаптирали на основу облика из изворног језика или из језика посредника. Сви говоримо и пишемо „жилет“. Изумитељ овог предмета је американац Кинг Џилет. Међутим, пошто је изум настао у 19. веку, када је утицај француског језика био много већи на наш језик од утицаја енглеског језика, ми смо реч адаптирали посредством француског као „жилет“, а не „џилет“.

Јасно је да је облик „Етихад“ настао посредством енглеског језика, те адаптација не може бити нетачна. Она би теоретски могла бити погрешна једино уколико би се кршили принципи адаптације речи из енглеског језика. Осим тога, није ово једина реч из арапског језика коју смо адаптирали преко језика посредника. Поменућу назив земље из које нам долази ова авио-компанија. Земља се зовеУједињени Арапски Емирати. Реч Емират(и) такође не постоји у арапском језику у том облику (гласи: al-Imārāt). По свему судећи, језик из којег смо добили реч „емир“ (арапски владар) био је турски. Потом нам је стигла и реч „емират“. Ове речи слично се пишу и у енглеском и у француском језику. Када бисмо се држали доследно арапског језика, речи бисмо морали да адаптирамо као „амир“ и „имарат“, што би било несистемско решење.

Језичка норма није ни једнообразна. Норма је у одређеним сферама употребе језика флексибилнија, а у неким другим крућа. Флексибилнија је када је реч о именима препознатљивих брендова и компанија у свету. Ако је та авио-компанија већ одлучила да буде у међународном авио-саобраћају препознатљива под називом „Etihad“ и ако власницима те компаније не смета да њен менаџмент говори и пише „Etihad“, није ми јасно због чега једино наша јавност то мора да доводи у питање.

И да енглески језик није посредник, реч се може адаптирати и на основу графије (начина писања), а не само на основу изговора. Не морамо уопште знати како се реч изговара. Довољно је да видимо препознатљиво име светске компаније написано на латиници, те можемо преузети и тај графемски облик, нарочито ако у називу нема графема које не постоје у графијском систему српског језика. Могла бих навести много речи које смо адаптирали на основу графије (писања), јер нам је изговор био непознат.

Стога, не видим ништа проблематично у облику „Етихад“ нити сматрам да је било који принцип адаптације речи нарушен. Проблематичан јесте покушај да се на силу наметне облик „Итихад“, што свакако није у духу наше нормативне праксе.

Студенткиња Катедре за српски језик Филолошког факултета у Београду

Јелена Думић

објављено: 13.08.2013.