Kako je engleski jezik postao jedan od osnovnih
zahteva skoro svakog radnog mesta i s obzirom na to da se starosna granica za
odlazak u penziju stalno podiže, sve je veća potražnja za kursevima engleskog
jezika od strane starijih polaznika.
Rad sa 50+ polaznicima kurseva je izazov
za predavača koji, najverovatnije, nije imao adekvatnu metodološku obuku za ovu
starosnu grupu tokom studija i uspeh obuke će uglavnom zavisiti od iskustva i
predanosti predavača da nauči nešto novo.
Iskustvo predavača nauči da je glavna kočnica u
učenju strah polaznika – strah od neuspeha, strah da taj neuspeh možda dokazuje
njihovu opadajuću moć razumevanja, snalaženja i učenja nečeg novog. Verovatno
se taj strah javio i pre kursa u vidu sve zahtevnijih šefova i mladih kolega
koji, izleda, sa lakoćom obavljaju te iste zadatke. Takođe, taj strah je često
zamaskiran – neki polaznici ne dolaze redovno na časove, neki izledaju stalno
nezadovoljni i ironični, nekima je teško „izvaditi reč iz usta“. Retko koji
polaznik će pred svima priznati svoju pravu brigu. Neiskusan predavač na ovakvo
ponašanje reaguje svojim strahom koji je takođe zamaskiran – neki predavači
zauzimaju distanciranu ja-sam-najpametniji poziciju i nose masku autoriteta,
neki „upadaju“ u vrtlog početne nelagode polaznika i tako ne ostavljaju utisak
autoriteta u svojoj oblasti, a neki jednostavno daju otkaz i zaključe da je
posao predavača nešto što nikada nisu ni želeli. Retko koji predavač će
priznati svoju pravu brigu.
Motivacija je veoma bitan faktor u savlađivanju
bilo koje vještine i sticanju znanja i najbolje je da bude unutrašnja, da dolazi
od samog polaznika i da ne zavisi od spoljnih stimulansa. Nažalost, takvu
vrstu motivacije sve manje srećemo jer su naši polaznici „zatrpani“
informacijama koje se međusobno takmiče za prioritet. Manifestacije nedostatka
motivacije često srećemo u vidu „zaboravljanja“ domaćih zadataka, nerealnih
očekivanja polaznika da im predavač „ulije“ znanje bez njihovog truda, itd.
Ne sme se ni zaboraviti da su naši stariji
polaznici učeni u školama sasvim drugačijim metodama od današnjih, da nisu
naviknuti na šarene knjige i testove koji često ne testiraju samo znanje
jezika. Iz tog razloga, potrebno je objasniti nastavni pristup i metode, te logiku
kojom se vode moderni udžbenici. I iznad svega, neophodno je strpljenje koje
predavač mora pokazivati i verbalno i neverbalno.
Ne treba zanemariti ni potrebe polaznika za
dobro osvetljenom prostorijom, radnim materijalom koji ne bi trebalo da bude
pisan fontom manjim od 14, kao i zvučno što izolovanijom radnom prostorijom.
Predavač koji radi sa polaznicima 50+, dakle,
najpre ima zadatak da ukroti strah i očuva motivaciju polaznika. On mora da
odaje utisak da poznaje strah i njegove maske tako što će polaznicima unapred reći kakva će
osećanja iskusiti na tom kursu, da će dosta grešiti, kao i da su greške bitne dijagnostičke alatke. Mora
najpre stvoriti povoljnu klimu za učenje. Iskusan i uspešan predavač takođe zna
da polaznici 50+ imaju ogromno životno iskustvo, znanja i veštine koje on često
nema i da svi zajedno imaju jedinstvenu priliku da podele sve to. Pri stvarnom
učenju, ne uče i ne napreduju samo polaznici, već i predavač. Upravo taj
reciprocitet i ta interakcija čine da polaznik oseća da je poštovan kao
ličnost, da nije samo pasivni primalac informacija. Potrebno je naglasiti da su veštine, znanja i
iskustvo koje polaznik već ima veoma bitne i da je znanje engleskog jezika
nadogradnja, način da polaznici još više realizuju svoj potencijal. Tek kada se
svrha učenja jezika uveže sa životnim smislom, stvarno učenje može da počne.
Milena Zečević Mićić
No comments:
Post a Comment